Fa­no­vi ko­ji od ju­la u sto­pu pra­te bend Ru­in­dek Car­go Trio na nje­go­voj tur­ne­ji u pro­mo­ci­ji al­bu­ma „Mo­sto­vi“, do­šli su na­kon kon­cer­ta u Ko­to­ru da po­zdra­ve Dar­ka Run­de­ka, pje­sni­ka, kom­po­zi­to­ra, ko­ji je pje­vao i so­lo di­o­ni­ce, svi­rao uku­le­le, aku­stič­nu i elek­trič­nu gi­ta­ru, ča­rob­nu, ga­lant­nu i ele­gant­nu Iza­bel, ko­ja je pli­je­ni­la mu­škom ener­gi­jom, vir­tu­o­zno svi­ra­ju­ći aku­stič­nu i elek­trič­nu vi­o­li­nu, te Du­ša­na Du­cu Vra­ni­ća, pra­te­ći vo­kal, ko­ji je s la­ko­ćom iz­vla­čio naj­ljep­še zvu­ke iz kla­vi­ra, har­mo­ni­ke, per­ku­si­ja, uku­le­lea i sem­plo­va. U ob­li­ko­va­nju to­na po­mo­gao im je Ma­rio Fi­šter, di­zaj­ner zvu­ka.
U pri­snoj, pri­ja­telj­skoj i at­mos­fe­ri u Ko­to­ru pu­noj to­pli­ne i emo­ci­ja, ni­za­li su se hi­to­vi „Dža­ba“, „Vi­do­va“, „Don Žu­an“ (na­sta­la kao song za isto­i­me­nu ple­snu pred­sta­vu HNK iz Ri­je­ke, Bi­tef Te­a­tra iz Be­o­gra­da i Grad te­a­tra Bu­dve), „Mo­sto­vi“, „Ima ih“, „Clo­uds“, „Sa­nja­la si da si sret­na“, „Aj, Kar­me­la“ i dru­ge pje­sme, ko­je su sa umjet­ni­ci­ma za­jed­no pje­va­li i pri­sut­ni. Front­men Tri­ja ka­že da ne­ma poj­ma ka­ko ide pro­da­ja al­bu­ma, da­nas se i ne bro­je ti pri­mjer­ci, jer lju­di to ko­pi­ra­ju, pre­sni­ma­va­ju, do pje­sa­ma do­la­ze na raz­ne na­či­ne.
- Fe­no­me­nal­no je bi­lo ve­če­ras, de­si se to. Ima­mo stvar­no li­je­pih pje­sa­ma, ni­smo svi­ra­li sve, i baš su nam li­je­po „sje­le“. Pu­bli­ka ih baš ne pre­po­zna­je, ali je pa­žlji­vo slu­ša­la, mi­slim da su do­pr­le do lju­di. Ove go­di­ne to nam je je­di­ni kon­cert u Cr­noj Go­ri, mo­žda na je­sen do­đe­mo u ne­ki za­tvo­re­ni pro­stor - ka­že Run­dek za „Dan“.
Ne sme­ta mu, ka­ko ka­že, što ih fa­no­vi ju­re, sli­ka­ju se sa njim, raz­mje­nju­ju uti­ske... Sa čla­no­vi­ma Tri­ja di­je­li za­jed­nič­ku lju­bav za mu­zi­ku, što se da i osje­ti­ti i vi­dje­ti na sce­ni. Sto­ga, kad se po­ja­ve ne­ke stva­ri u ko­ji­ma se ne sla­žu, ko­je su im pre­pre­ka, on­da ih lak­še sa­vla­da­ju, s ob­zi­rom na to da u osno­vi ima­ju su­štin­sko ra­zu­mi­je­va­nje.
– Pu­bli­ka je sjaj­na, bi­lo je ja­ko li­je­po, ne­dav­no smo na­stu­pi­li u Du­brov­ni­ku, a ov­dje u Ko­to­ru ko­mu­ni­ka­ci­ja je mno­go ja­ča, ve­li­ko­du­šni­ja, is­kre­ni­ja. Na­ma je to po­treb­no, to nam da­je ve­ću sna­gu dok svi­ra­mo, to je ži­va mu­zi­ka - ona je ba­zi­ra­na upra­vo na toj ko­mu­ni­ka­ci­ji. Su­prot­no, mu­zi­ka sa CD-a ne­ma tu vr­stu ko­mu­ni­ka­ci­je i ni­je in­te­re­sant­na. Kad god to po­sto­ji, na sce­ni uži­vo stva­ra­te i iz­mi­šlja­te no­ve stva­ri, to je vr­lo va­žno - ka­že Iza­bel, ko­ja je vi­o­li­nom is­pra­ti­la sva­ku ri­ječ, ži­ca­ma i gu­da­lom da­ju­ći sti­ho­vi­ma po­seb­nu sen­ti­men­tal­nost, ali i žar, kad je to po­treb­no.
Div­na ko­mun­ka­ci­ja je Du­ša­nu Vra­ni­ću ob­no­vi­la ener­gi­ju, s ob­zi­rom na to da su du­go pu­to­va­li, gu­žve su na gra­ni­ci, što je isr­plju­ju­će, a ma­lo je bi­lo vre­me­na za od­mor.
- Al­bum „Mo­sto­vi“ na­pu­nio je sko­ro go­di­nu i on sa­da „sam ho­da“, kao ne­ka be­ba... Mo­sto­vi go­vo­re o ko­mu­ni­ka­ci­ji, „taj­noj ve­zi“ ko­ja mo­ra bi­ti iz­re­če­na, i ne, ne­kad to osta­ne u ne­koj na­mje­ri, a ne­kad se to i de­si, spo­ji se, na vi­še na­či­na. Svi­ra­ti uži­vo zna­či pra­vi­ti te mo­sto­ve, to je kao ne­ki po­zi­tiv­ni te­nis gdje ni­ko ne gu­bi - ka­že Du­co i do­da­je da su kao Trio mlad bend, ina­če su „sta­ri“ bend, jer nji­ho­va sa­rad­nja tra­je već 15 go­di­na.
Dar­ko Run­dek, po­znat i kao je­dan od osni­va­ča gru­pe „Ha­u­stor“, di­plo­mi­rao je re­ži­ju na ADU u Za­gre­bu, te re­ži­rao ne­ko­li­ko po­zo­ri­šnih ko­ma­da, ra­dio emi­si­ja i do­ku­men­ta­ra­ca. Pri­sje­ća se da je u Ko­to­ru pr­vi put bio 1989. go­di­ne, u sklo­pu tu­ri­stič­kog „YU-fe­sta“, ka­da je mje­sec da­na ra­dio na pri­pre­mi pred­sta­ve „Snje­žna kra­lji­ca“. U Cr­noj Go­ri je kao mu­zi­čar na­stu­pao pu­no pu­ta, pri­je dvi­je go­di­ne sa Tri­jom je odr­žao vi­še kon­ce­ra­ta u Cr­noj Go­ri ne­go u bi­lo ko­joj dru­goj ze­mlji: na­stu­pi­li su u Pod­go­ri­ci, Ce­ti­nju, Nik­ši­ću, Tiv­tu, Bu­dvi, Plje­vlji­ma...
Iz­me­đu Hr­vat­ske i Fran­cu­ske, gdje je ži­vio i ra­dio dvi­je de­ce­ni­je, tre­nut­no je na re­la­ci­ji Brač, Za­greb i Pa­riz. Sve je ma­nje, ka­že, u Pa­ri­zu, sve vi­še u jed­nom se­lu na Bra­ču, gdje ima svoj vrt, ma­sli­njak, stu­dio, te mo­že da ra­di i vri­je­me pro­vo­di u mi­ru i lju­ba­vi za­jed­no sa svo­jom že­nom.
Run­dek Kar­go Trio je na­kon Ko­to­ra odr­žao i kon­cert na Kor­ču­li, a na­kon to­ga će obi­ći hr­vat­ska ostrva. Pu­bli­ka u Či­tlu­ku ih oče­ku­je 14. av­gu­sta, a za­tim i u Iva­nji­ci, u Sr­bi­ji. U Sa­ra­je­vu će svi­ra­ti 31. av­gu­sta. M.D.Po­po­vić


Ne­što „dje­či­je“ trč­ka­ra pje­smom

- Po­če­li smo za­jed­no da svi­ra­mo u ve­li­kom „Kar­go or­ke­stru“, za­pra­vo pri­je nje­ga smo sa­ra­đi­va­li na al­bu­mu „Ru­ke“ 2002, gdje smo po­če­li da ra­di­mo za­jed­no sa Iza­bel. De­si­lo se da se pre­po­zna­mo i osje­ti­mo od po­čet­ka. Još uvi­jek smo za­jed­no, što zna­či da se sla­že­mo, čim se ta sa­rad­nja na­sta­vlja. Mla­di smo i po emo­ci­ji ko­ju nje­gu­je­mo – sva­ko od nas u se­bi ima ne­što dje­či­je u svom stva­ra­la­štvu, ne­što što, sre­ćom, kroz ovaj me­dij, mu­zi­ku, uspi­je­va­mo da oslo­bo­di­mo, da taj duh još uvi­jek „trč­ka­ra“, da on još uvi­jek stva­ra, da mu ni­šta ni­je ne­mo­gu­će, ka­že Du­co.


In­spi­ra­ci­ja iz pa­ri­škog tram­va­ja

Mu­zi­ku pot­pi­su­ju za­jed­no, a tek­sto­ve je na­pi­sao Run­dek. Ka­že, „ta­ko je bi­lo naj­lak­še“.
-Ne­ke pje­sme sam na­pi­sao, a za­jed­no smo na­pra­vi­li aran­žma­ne, dru­ge smo za­jed­no stvo­ri­li uz im­pro­vi­za­ci­je, za­jed­nič­kog ra­da. In­spi­ra­ci­ju smo cr­pi­li iz ži­vo­ta, ali do­la­zi­la je i iz­ne­na­da, iz bi­lo če­ga, ka­že Run­dek. To­kom kon­cer­ta is­pri­čao je ne­vje­ro­vat­ni tre­nu­tak na­dah­nu­ća, kad je u tram­va­ju u Pa­ri­zu opa­zio je­dan par „mla­đih sred­njih go­di­na“ oko 35 - on u hi­pi fa­zo­nu, „sa ve­li­kim dječ­jim oči­ma“, ona – Bra­zil­ka, me­le­ski­nja, u ha­lji­ni iz ko­je vi­re ši­lja­ta ko­lje­na, pla­stič­ne san­da­le sa „pr­sti­ći­ma“... Ono ne­što što je zra­či­lo me­đu nji­ma bi­li su an­đe­li ko­ji su Dar­ka Run­de­ka na­dah­nu­li da na­pi­še pje­smu „Mo­sto­vi“.